БОРБА ЗА ПАЦИЈЕНТА БЕЗ ОДЛАГАЊА: Др Бојан Радуловић о хирургији која не прашта чекање
У хирургији вријеме је најчешће кључни савезник или највећи непријатељ. Док неки пацијенти помоћ потраже тек кад бол постане неиздржив, др Бојан Радуловић објашњава зашто је правовремена реакција пресудна и како изгледа свакодневна борба за живот иза затворених врата оперативне сале.
Човјек коме је хирургија била први избор
Како је текао ваш образовни и професионални пут, да ли је ово специјализација коју сте жељели, зашто баш хирург – није лако?
Основну и средњу медицинску школу завршио сам у Приједору. Потом сам уписао и завршио Медицински факултет Универзитета у Бањој Луци. Специјализацију из абдоминалне хирургије обављао сам у ЈЗУ Болница „Др Младен Стојановић” у Приједору, на Клиници за општу и абдоминалну хирургију УКЦ-а Републике Српске те на Првој хируршкој клиници у Београду. Учествовао сам на више семинара и конгреса у Републици Српској и Републици Србији. Ожењен сам и отац двоје дјеце.
У мору жеља, између различитих специјализација, на крају се издвојила хирургија као грана у којој можемо одмах и конкретно помоћи пацијенту. Иако је посао хирурга јако стресан и захтјеван, највећа предност хирургије јесте могућност да се пацијенту помогне истог тренутка и да му се олакшају тегобе и муке.
Искуство које мијења човјека
Колико је Ковид утицао на Ваш рад, какво искуство носите из тог периода?
Током пандемије болести ковид 19 провео сам око десет мјесеци радећи у амбуланти и на одјељењу, заједно са осталим колегама. Као хируршком специјализанту, било ми је потребно да пацијенте посматрам из потпуно другачијег угла и да се прилагодим новонасталој ситуацији. Као што је пандемија оставила посљедице на друштвени живот, тако је утицала и на нас, медицинско особље, који смо свакодневно радили са веома тешким пацијентима и често се сусретали са смртним исходима. Сати и дани проведени под маскама и у скафандерима, као и сусрети са различитим људским судбинама, остаће заувијек записани негдје у мени.
Свакодневица у болници „Др Младен Стојановић“
Ви сте абдоминални хирург, са којим се хируршким проблемима најчешће сусрећете и који оперативни захвати се успјешно изводе у Вашој установи?
У свом раду, како кроз редовне смјене тако и током дежурстава, сусрећем се са бројним стањима која директно угрожавају живот пацијента и захтијевају хитне или елективне (планиране) оперативне захвате.
Заблуда о „лаким“ операцијама
Колико су честе операције бруха, жучне кесе и слијепог цријева? Да ли пацијенти долазе плански или тек кад заболи?
У већини хируршких клиника у свијету, па тако и код нас, операције жучне кесе су међу најчешће извођеним захватима. Већину тих операција изводимо у елективном програму, што подразумијева да су пацијенти претходно прегледани и адекватно припремљени. Такви захвати се данас примарно обављају лапароскопски. С друге стране, сусрећемо се са пацијентима који занемарују симптоме и јављају се у запуштеном стању, због чега је ток операције и самог опоравка много тежи и неизвјеснији.
Такође, у нашој установи свакодневно изводимо операције кила, препонских, феморалних, епигастричних и постоперативних. Пацијенти често дуго трпе тегобе и сами враћају килу, обраћајући се хирургу тек када дође до укљештења. Такво стање захтијева хитан оперативни захват и значајно успорава опоравак. Операције appendix/црвуљка у највећем броју случајева изводимо као хитна стања, јер је немогуће предвидјети када ће доћи до акутног напада апендицитиса.
Многи сматрају да су то рутински захвати. Како заправо тече опоравак?
Код нашег народа генерално влада мишљење да су операције киле или слијепог цријева безазлене и лаке операције. Јесте да су операције на дебелом цријеву или желуцу много веће и теже, свака операција носи одређени степен ризика и могућих компликација. Она захтијева максималну посвећеност и концентрацију хирурга, као и осталог особља у сваком тренутку. Након лапараскопских операција жучне кесе, пацијенти се враћају свакодневним активностима већ након седам до десет дана, док код операција киле важи забрана обављања тежих физичких послова у трајању од око мјесец и по дана.
Тихи непријатељи у абдомену
Колико су честе малигне болести у Вашој грани медицине и да ли пацијенти долазе на вријеме?
Нажалост, живимо у времену експанзије малигних болести. Најчешћа малигна обољења са којима се сусрећемо у нашој установ на Одјељењу за абдоминалну хирургију јесу карциноми дебелог цријева и желуца. Такође, веома су чести секундарни тумори (метастазе) јетре. Тумори панкреаса се најчешће дијагностикују у поодмаклој фази и захтијевају лијечење, уколико је то могуће, у вишим референтним центрима. Поред тога, бројни гинеколошки и уролошки тумори често захватају и органе у абдомену, што захтијева укључивање љекара других специјалности у њихово хируршко лијечење. Већина пацијената долази у тренутку када већ има изражене симптоме и узнапредовалу клиничку слику малигне болести. Нажалост, дио популације и даље не придаје довољно пажње симптомима које им тијело шаље у фази када би се обољење могло најефикасније лијечити.
Који су кључни симптоми и колико на све то утиче наш начин живота?
Најчешће су изражени болови различитог типа у абдомену, мучнина и повраћање, појава крви у столици, губитак тјелесне тежине и апетита, лажни позиви на столицу, грчеви и неуобичајена надутост, те промјене у крвној слици. Данашња исхрана богата угљеним хидратима, мастима, црвеним месом и газираним напицима с једне стране, те мањак хране богате влакнима и витаминима с друге, представљају значајан фактор настанка малигне болести. Када додамо томе стрес који је свакодневно присутан, јасно је зашто је проценат малигнитета у великом порасту. Ипак, један од најважнијих фактора јесте генетика, односно насљедни фактор. За настанак сваке неоплазме потребна је мутација на нивоу гена, која може бити изазвана управо претходно наведеним спољашњим утицајима.
Порука која спасава живот
Шта је оно најважније што сваки појединац може учинити за своје здравље?
Свакако, правовремено и благовремено праћење сопственог здравственог стања, уз редовне прегледе, здраве животне навике, физичку активност и промјену начина исхране, значајно доприноси унапређењу општег здравља популације. Редовне годишње ултразвучне контроле абдомена, уз праћење лабораторијских налаза, те колоноскопија као „златни стандард” након 50. године живота, значајноп доприносе очувању здравља и откривању болести абдомена у раним фазама, када су шансе за излијечење знатно веће.
Leave a reply